Radio Bejrut

REFLEKTOR - Kako frekvencija terorističkih napada utiče na stepen empatije? Radio Bejrut

Sara je čitavu tu sedmicu nazvala mizernom. Mizernom nedeljom na mizernoj planeti. Višestrukim terorističkim napadima u Parizu 13. novembra, u kojima je stradalo 130 ljudi, prethodio je niz samoubilačkih napada dan ranije, koje je doživeo Bejrut u svom južnom predgrađu, gde je poginulo najmanje 40 ljudi, a samo dve sedmice unazad svih 224 putnika na čarter letu Metrodžeta 9268 stradalo je iznad severnog Sinaja u Egiptu nakon eksplozije u kabini. Pripadnici ISIS-a su preuzeli odgovornost za svaki od navedenih napada.

Saru i njenog dečka Karima sam upoznao u četvrtak ujutru, devet sati pre nego što su odjeknule eksplozije na jugu grada. Sedeli smo u kafeu „Jones“, u ulici Abdel Azis nedaleko od Američkog univerziteta u Bejrutu i razgovarali o Libanu. Pričali smo o građanskom ratu od 1975. do 1990. godine, o arhitekturi Bejruta, o njegovom razaranju i rekonstrukciji, o ekonomskom i kulturnom životu. Lako smo komunicirali. Sara je psihološkinja i politička aktivistkinja, a Karim je preduzetnik, takođe aktivista, obrazovan u oblasti međunarodnih odnosa. „Politika funkcioniše po mafijaškom ključu“, objašnjavali su mi. Političke partije vode ili stari, iskusni političari, ili njihova deca, rođaci, pa tako i jednu nominalno klasično-liberalnu stranku Pokret za budućnost vodi Saad Hariri, sin bivšeg libanskog premijera Rafika. Građani Libana su prinuđeni da glasaju za partije iz „svoje“ religijske grupe: ne možete glasati za neku od hrišćanskih stranaka ukoliko ste registrovani u muslimanskom rejonu.

Pomenuti Rafik Hariri, umereni i tržišno orijentisani bivši premijer iz redova sunitskih muslimana, inicijator rekonstrukcije porušenih delova Bejruta, ubijen je u bombaškom napadu februara 2005, zajedno sa još 22 čoveka u samom centru ovog grada. Pretpostavlja se da je atentat izvršio mlađi bombaš samoubica, regrut šiitske formacije Hezbolah, koja kontroliše jug Libana i Bejrut u južnim predgrađima. Upravo je jedno od tih predgrađa, Borj Al-Brajne, bilo meta napada u četvrtak, 12. novembra.

Pitao sam se zašto je Sara reagovala neuobičajno smireno kada je čula za napad. Očajanje sam, naravno, prepoznao i kod nje i kod njenih prijatelja, ali takvu trezvenost ipak nisam očekivao u trenutku dok se još uvek broje mrtvi na ulicama grada u kojem je rođena. Petnaestak minuta nakon poslednje eksplozije pozvala je ljude na Fejsbuku da prekinu da analiziraju ko je odgovoran za napade, već da se organizuju i doniraju krv, a u pomalo ironičnom, a ipak vrlo dostojanstvenom tonu se i meni obratila u privatnoj poruci. Prisetivši se mog objašnjenja tog jutra o tome zašto sam došao u Bejrut, konstatovala je da sam, nažalost, upravo dobio željenu prilku da ga upoznam u svim njegovim izdanjima.

Nije moralo da prođe puno vremena kako bih lični osećaj neprijatnosti i nemoći u susretu sa lokalnom tragedijom zamenio sličnom vrstom trezvenosti u susretu sa evropskom – a činilo se po rekacijama prijatelja na mreži – i globalnom tragedijom. U „Parizu Bliskog istoka“, kako su Bejrut nazivali pre građanskog rata, sačekala me je i vest o terorističkim napadima u francuskom Parizu. Ljudi širom sveta su počeli da iskazuju saosećanje i solidarnost sa Francuzima, a ja sam, došavši u Bejrut, pokušavao da odgonetnem zašto su žrtve iz predgrađa Borj Al-Brajne ostale nevidljive za svetsku javnost spram žrtava bombaškog napada u Sen Deniju i pucnjave u teatru Bataklan. Poruke podrške, simboli mira u obliku Ajfelovog tornja i boje francuske trobojke preplavile su trgove svetskih gradova i profile na društvenim mrežama, dok je informacija o žrtvama koje je podneo Bejrut u većini slučajeva ostala na nivou pukog izveštaja o događaju. Ni vest o obaranju ruskog aviona dve nedelje ranije – u kojem je pojedinačno gledano stradalo najviše ljudi – nije dugo okupirala pažnju svetske javnosti.

Mnogi ljudi u Srbiji koji su izražavali solidarnost samo sa Francuzima su trpeli pritisak da objasne svoju selektivnost. Otvorile su se rasprave na društvenim mrežama, a jedno od objašnjenja koje se moglo videti zasnivalo se na osećaju veće bliskosti sa žrtvama iz neposrednog okruženja. Naime, ukoliko žrtve dolaze iz geografski i kulturološki bližeg podnevlja i naše saosećanje biva veće; ljudska empatija je ograničenog dometa i mahom je rezervisana samo za one koji su nam relativno bliski i slični. To objašnjenje ima intuitivnu vrednost, ali ono ipak predstavlja neosnovanu generalizaciju. Ukoliko se njime i može objasniti odsustvo vidljivije reakcije kada se posmatra „daleki“ Bejrut, ne može se objasniti slaba ili nepostojeća reakcija u slučaju obaranja ruskog aviona iznad Egipta. Uzimajući u obzir samo stanovništvo Srbije, nejasno je zašto bi žrtve bombaškog napada kod stadiona „Francuska“ i rafala na koncertu grupe Eagles of Death Metal bile bliže srcu od nastradalih putnika i posade čarter leta za Sankt Petersburg. Zaljubljenici u fudbal ili desert rock su, zbog značenja koje pridaju sportu ili muzici, eventualno obratili nešto više pažnje na pariske napade, ali je malo verovatno da su te naklonosti u odlučujućoj meri odredile i intenzitet njihove emocionalne reakcije – to se nije desilo ni u slučaju ljubitelja letovališta Šarm el-Šeik, odakle je, neposredno pre nego što je oboren, uzleteo ruski Metrodžet 9268.

Ni reakcije Libanaca na parisku tragediju ne idu u prilog ovom objašnjenju. Bilo je potresno svedočiti izrazima solidarnosti sa Parižanima od strane stanovnika Bejruta, Sare i Karima među njima. Na gotovo identičan način kao i ljudi u Srbiji, i sami Libanci su izražavali svoju podršku Francuskoj. Ta podrška se odvijala tek jedan dan nakon tragedije koja je pogodila Bejrut. Bila je iskrena, sadržajna i intenzivna i sigurno nije bila vođena simpatijama prema Parizu kao bivšem kolonijalnom centru Libana. Nešto drugo leži u korenu disproporcionalno veće pažnje koju je pariska tragedija dobila u odnosu na onu iz Bejruta, kao i disproporcionalno veće pažnje koju su obe dobile u odnosu na Metrodžet 9268. Uzroke asimetrije u reakcijama na teror treba tražiti u učestalosti terorističkih napada, odnosno, percepciji frekvencije terorističkih napada na koju odlučujuće utiču mediji.

Učestalost napada ili naša percepcija te učestalosti je ono što determiniše imidž – sliku o gradu, objektu ili grupaciji koju posmatramo, pa otuda i vid solidarnosti koju pokazujemo u datom slučaju.

Sarinu trezvenost pri susretu sa tragičnim napadima na Borj Al-Brajne sigurno je odredilo njeno prethodno iskustvo sa terorističkim napadima. U Libanu je samo u 2015. godini bilo 7 napada, a u 2014. ih je bilo 16. Sara živi u zemlji koja se još uvek bori sa posledicama građanskog rata, u kojoj je raznet automobislki konvoj predsednika vlade i u kojoj Hezbolah kontroliše veliki deo državne teritorije. To je realnost u kojoj žive mladi Libanci, a našu percepciju te realnosti dominantno određuje medijsko izveštavanje o svakom od napada: što je veći broj napada, to je veći broj izveštavanja; što je veći broj izveštavanja, to je manje iznenađenje; što je manje iznenađenje, to je manja pažnja koju pridajemo svakom sledećem napadu, a imidž grada ostaje trajno povezan sa predstavom o terorizmu. Sve obrnuto važi za jedan Pariz: svaki teroristički napad u tom gradu praćen je velikim šokom, iznenađenjem, pa otuda i ogromnom pažnjom i specifičnom, sadržajnije izraženom solidarnošću.

Zašto je, pak, u slučaju Metrodžeta 9268 izostala primetnija reakcija svetske javnosti? Pored činjenice da je Kremlj dve nedelje odbijao da prizna da je avion srušen, na reakciju je snažno uticala i predstava, odnosno, imidž koji vazdušni teroristički napadi imaju u javnosti. Preovlađujući utisak je takav da je broj terorističkih napada na avionskim letovima relativno čest, iako on to nije. Još od rušenja kula bliznakinja Svetskog trgovinskog centra, intenzitet i kvalitet medijskog izveštavanja o napadima u vazduhu je, u poređenju sa kopnenim napadima, veći. To itekako utiče na razvijanje percepcije o njihovoj većoj učestalosti, a sledstveno i na smanjenje pažnje koju im pridajemo. Predstava o „normalnosti“ – očekivanosti terorističkih napada u vazduhu – uslovila je i našu diskretniju reakciju na tragediju.

Takva predstava nam, s pravom ili ne, deluje nepravedno. Uticaj medija i komunikacija na naše ponašanje u tragičnim situacijama je veoma veliki, iako ga često nismo svesni – dobar je u onoj meri u kojoj povećava našu spremnost da saniramo posledice tragičnih događaja, a loš u meri u kojoj proizvodi ravnodušnost prema njima.

Izgleda da najskrivenijeg dejstva tog uticaja postajemo svesni tek kao neposredniji svedoci lokalne tragedije, u uslovima u kojima se rađa stamena trezvenost i hladnokrvnost obnovitelja života. Iskusio sam to u Bejrutu. Dva dana nakon ISIS-ovog napada na jugu grada, a dan nakon napada u Parizu, Araz, Jegia i ja smo otišli do Mar Mihaela, popularnog kvarta u istočnom delu grada. Stajali smo ispred kluba Radio Beirut kada je konobar odvukao Araz u stranu i došapnuo joj da je pre par minuta, kao i veče pre toga, u klubu razmontirana bomba. Nismo se bavili tačnošću njegovih navoda, samo smo znali treba da odemo.
Otpešačili smo do jermenske četvrti Borj Hamod i tamo kupili tri velika sladoleda.

Tekst pisan za Nedeljnik, 23.11.2015.

Čitaj dalje: