Chernobyl: eksplozija IMDb reaktora

REFLEKTOR Chernobyl: eksplozija IMDb reaktora

Da li je fikcija saveznik ili neprijatelj istine?

U želji da dobije saglasnost da prve scene filma Život drugih snimi u zgradi zloglasnog zatvora za političke pritvorenike istočnonemačke državne bezbednosti, režiser Florian Henckel von Donnersmark je direktora muzeja Hohenschönhausen – zgrade nekadašnjeg zatvora u istočnom Berlinu – pokušao da odobrovolji karakterističnim scenariom. Pomenuvši mu Šindlerovu listu (Schindler’s List) Stevena Spielberga, kao još jedan primer filma u kojem heroj (baš kao i njegov junak Wiesler) dolazi i iz redova sistema, čelnik ove ustanove je odgovorio odrično i nepokolebljivo: „Upravo u tome je razlika. Schindler je postojao. Wiesler nije“.

Svaku vrstu ekranizacije opterećuju produkcijski izazovi. Scenaristi ili režiseri često ne uspevaju da dobiju sve što požele. Međutim, ekranizacije istorije – pa još i događaja sa snažnim političkim implikacijama – opterećeni su dodatnih teškoćama. U slučaju pomenutog Donnersmarkovog filma iz 2006, scene u Štazijevom (Stasi) zatvoru nisu mogle da budu snimljene u autentičnom okruženju. Direktor ustanove Hubertus Knabe nije dopustio snimanje, jer je scenario predviđao postojanje Gerda Wieslera, agenta Štazija HGW XX/7, koji mimo znanja nadređenih spašava pisca disidenta od hapšenja, baš kao što je i Schindler od masovnih egzekucija spašavao poljske Jevreje. Knabe je verovao da tako nešto u Istočnoj Nemačkoj nije bilo moguće. Nije želeo da doprinese preblagom predstavljanju istočnonemačke diktature.

Iako ne sa sličnim problemom, ali sa osudama na sličnoj liniji, ovih dana se susreće mini serija Černobilj (Chernobyl), u HBOSky koprodukciji.

Autor i scenarista Craig Mazin i režiser Johan Renck se nisu mučili sa lokacijom. Seriju su snimili u okruženju nuklearne elektrane Ignalina u Litvaniji, koja arhitektonski nalikuje onoj iz Černobilja. Međutim, njihova serija je naišla na osude komentatora koji pozni Sovjetski Savez vide mračnijim nego što je u seriji predstavljen. Autori su radnju razvili oko herojskog pokušaja hemičara Valeriya Legasova sa moskovskog instituta Kurchatov, ali i nekolicine sovjetskih visokih službenika, da saniraju i umanje štetu nakon eksplozije u Černobilju u noći 26. aprila 1986. Kolumnistkinja lista New Yorker, ruska disidentkinja Masha Gessen, autorima, međutim, zamera što Legasova predstavljaju naivnijim nego što je on zaista bio. Osvrćući se na repliku u kojoj se Legasov retorički pita da li je moguće da sistem odlučivanja u Sovjetskom Savezu funcioniše tako što važne odluke donose partijski aparačici, bez uvažavanja nauke, Gessen konstatuje: „Naravno da tako funkcioniše. Da nije znao kako funkcioniše, ne bi ni imao funkciju na institutu“.

Konstruktivnija kritika na račun toga kako je Legasov predstavljen u seriji došla je sa američkog Instituta za nuklearnu energiju (NEI). Kako gledaoci serije ne bi pomislili da je nuklearna katastrofa iz Černobilja imala veze sa bilo čim drugim do sa neprofesionalnim upravljanjem i lošim dizajnom reaktora, te da je mogla da se desi i van okvira nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, viši savetnik za komunikacije ove ustanove, Mat Wald, pojašnjava da je Legasovljeva potraga za uzrocima samo dramatizovana, jer „naučnici su i pre nesreće znali osnovnu, nestabilnu prirodu reaktora, pošto je on već bio predmet interne debate unutar sovjetske vlade“.

Po njegovom sudu, među naučnicima nije moglo da bude dileme oko uzroka nesreće. Oni su znali da su reaktori u Sovjetskom Savezu izgrađeni na vrlo nestabilnim osnovama.

Serija Černobilj obiluje i drugim primerima dramaturških intervencija nad istorijskom građom. Zbivanja nakon eksplozije reaktora su predstavljena kao univerzalna – ali unutarpartijska – borba između plemenitih boraca za istinu i beskrupuloznih karijerista, pa se postavlja pitanje da li dramatizacije ovog tipa pomažu u sagledavanju prave prirode sovjetskog režima, te uzroka nuklearne katastrofe iz Černobilja.

Ovo pitanje je puno usijanje i relevantnost dobilo nakon što je sama serija, prema Amazonovom portalu Internet Movie Database – IMDb, postala najbolje ocenjena u istoriji od strane gledalaca. Sa ocenom 9,7 po završetku emitovanja, na preko 200.000 posetilaca portala, ostavila je iza sebe i planetarne atrakcije poput Breaking Bad i Game of Thrones. I mada najviša zabeležena ocena serije na IMDb ikada nije nužno pokazatelj kvaliteta serije, niti garant da će Černobilj zadržati lidersku poziciju na ovom izuzetno uticajnom portalu, nezapamćeno odobravanje u datom trenutku će sigurno u velikoj meri da formira ideje šire javnosti o tome kakav je bio Sovjetski Savez, i kako se u njemu upravljalo nuklearnim elektranama.

Sam Mazin je u više navrata napomenuo da je zagovornik nuklearne energije iz ekoloških razloga, da nuklearne elektrane ne smatra opasnošću za svet, već rešenjem u borbi protiv aerozagađenja i klimatskih promena. Njegovo stanovište je, zapravo, u saglasnosti sa glasnogovornikom NEI, koji na hipotetičko pitanje gledaoca koliko je nesreća relevantna izvan ovkira Sovjetskog Saveza odgovara sa – „ne mnogo“. Mazinova poruka bi bila da je potrebno uvideti kolike su, u stvari, opasne „laži, arogancija i suzbijanje kritike“ – sve ono što je odlikovalo režim u kojem se desila nuklearna katastrofa.

I tu dolazimo do ključnog pitanja. Koliko fiktivni elementi u Mazinovoj seriji pomažu da se sagleda prava priroda komunističkog sistema?

Da li će gledaoci steći pravu predstavu o Sovjetskom Savezu ukoliko tri radnika nuklearne elektrane, u cilju sprečavanja još veće katastrofe, kao dobrovoljci ulaze u ozračeni prostor građevine, kako to Mazin predstavlja, ili tek izvršavaju naređenje upravnika elektrane dobijeno preko telefona, kako tvrdi autor nefiktivnog romana Ponoć u Černobilju, Adam Higginbotham? Koliko je dobro za istinu o događaju što autori serije uvode fiktivni karakter beloruske nuklearne fizičarke Ulane Khomyuk (Emily Watson), koja posvećeno, konfrontirajući se sa sistemom, traga za uzrocima eksplozije reaktora, ako znamo da je u Sovjetskom Savezu, kako ističe Gessen, vladala kultura depresivne poslušnosti, u kojoj su ljudi prosto „izvršavali sve što im se kaže i bez suočavanja sa pretnjom kazne ili pištolja“?

Odgovori na ova pitanja zavise od razumevanja važnosti priče, odnosno, uloge dramatizacije za razvijanje interesovanja o nekom događaju, pa otuda i istinu o njemu. Ljudi iz filmske industrije razumeju specifičnu ulogu drame, heroizacije, polarizovanja dobra i zla. Manje ili više suptilne intervencije na istorijskom zapisu (ili, kako ih urednica Ars Technika Megan Geuss naziva, „ukusne modifikacije“), karakterizacija duhom ispražnjenih istorijskih figura, te izuzetno realistična estetizacija podneblja u kojem se nesreća dogodila, su verovatno značajno doprinele nezapamćenom skoru na IMDb listi i erupciji komentara na svim medijima. Jedan od komentatora, relativno nepoznati novinar Slava Malamud, je svojim recenzijama na Twitteru podstakao razgovore o svakodnevnici sovjetskog sistema. Kao neko ko potiče sa ruskog podneblja, Slava je komentarima na svaku od pet epizoda bacao novo svetlo na ionako ubedljivu scenografiju serije, čime su njegovi viralni tvitovi poprimili skoro pa edukativni karakter.

Međutim, ideja da manja doza fikcije zapravo radi za istinu – razvijajući interesovanje za temu uz pomoć emocionalnog potencijala drame i konflikta – mnogima nije intuitivna. Pritom, stručnjaci teško prihvataju da neko ko nije istoričar, aktivista za ljudska prava ili nuklearni fizičar ima pravo da utiče na mišljenje o političkom poretku u kojem se dogodila nuklearna katastrofa. Mazin, pritom, posebno iritira, jer je poznat i kao scenarista banalnih komedija poput RocketMan, Hangover 2 i 3, Scary Movie 3 i 4.

Ipak, Mazin je pokazao da je dolazak do istine na posredan način ne samo moguć, već i posebno moćan. Identifikacija sa likovima, zadivljenost heroizmom u susretu sa opakom i razornom radijacijom, implicitno je, ali ubedljivo, razlvila svest o karakteru jednog sistema. Mnogi među onima koji su odgledali seriju će na „Wazzaap?“ od sada odgovarati sa „Chernobyl“. Neki od njih u sebi će postaviti i Legasovljevo pitanje: „Koja je cena laži?“

Čitaj dalje: