Krojf – Portparol totalnog fudbala

REFLEKTOR - Značaj krojfizma za odnose sa javnošću Krojf – Portparol totalnog fudbala

 „Kvalitet bez rezultata je besmislen.
Rezultat bez kvaliteta je dosadan.“
J. Krojf

Johan Krojf je, nesumnjivo, bio jedan od najboljih i najznačajnijih fudbalera svih vremena. Bar što se Evrope tiče.  Svakim svojim potezom unosio je revoluciju u igru, čineći najbitniji i najsavršeniji deo Mihelsovog koncepta totalnog fudbala. Termin su skovali Englezi, a Mihels i Krojf su ga implementirali u svaku ekipu koje su se dotakli. Predvođen Krojfom, Ajaks je osvojio tri uzastopna Kupa šampiona u periodu od 1971. do 1973. Simbolično, 1972. godine srušen je milanski Inter u finalu. Bila je to pobeda novog, modernog, napadačkog fudbala nad čuvenim italijanskim katenačom.

Totalni fudbal je podrazumevao neprestano menjanje pozicija na terenu, kako bi se dobijalo što više prostora. Svaki igrač je morao da igra i razmišlja kao plejmejker. Krojf je postao prototip modernog, savršenog fudbalera. Iako je primarno bio napadač, konstanto je tražio prostor na svim delovima terena, čekajući pravi trenutak za egzekuciju. Bio je više od samog igrača. Činio je druge boljima, jer je bolje razumeo igru. Dali su mu slobodu, doneo je slavu. Na temelju ovog koncepta, Krojf je osvojio sve svoje trofeje i kao igrač i kasnije kao trener.

Večito svojeglav, nikada nije odstupao od svojih ideja, čak i kada ne ide. Osim što je promenio samu prirodu igre, Krojf je doneo novi, nekonvencionalni način komunikacije kako sa igračima, tako i sa medijima. Uvek prkosan, ekscentričan, ponekad čak i prepotentan, bivao je najboljim i najvažnijim igračem uvek i svuda. Posedovao je jedinstvenu harizmu, koju je oplemenio brojnim „alanfordovskim“ izjavama, na granici potpune banalnosti i genijalnosti. Krojf nije mario za pravila i autoritete, pa je tako i u ovom slučaju gramatika bila sasvim irelevantna. Govorio je šta je hteo, na način koji samo njemu odgovara, ne obazirući se na norme.

Atipičan način komunikacije, kao i sama Krojfova pojava, uneli su revoluciju u odnose sa javnošću toga doba. Bar što se fudbala tiče. Efekat njegovog delanja je bio dvojak. Dobijen je novi tip superzvezde – preteča današnjih „loših momaka“. Takođe, Krojfov odnos sa medijima će promeniti, do tada, uvreženo mišljenje o fudbalerima. Bio je jedan od prvih koji je shvatio i iskoristio značaj medija.

Rođen je 1947. godine u Amsterdamu, nedaleko od Ajaksovog stadiona. Nikada nije imao pravo obrazovanje, već je sve saznavao kroz praksu. U tom kontekstu bi trebalo posmatrati sve njegove kasnije izjave. Nejasnost je bila smislena, a verbalizovanje opštepoznatih stvari je davalo određenu dozu banalnosti. Sitauacije i način na koji je govorio davale su izjavama ozbiljnost i integritet. Da li je gomila gluposti vredna tumačenja i razmišljanja? Da je Krojf govorio gluposti, da li bi se i dalje pričalo o njima? Uostalom, ni Bob Rok ne govori gluposti.

Iz porodičnih problema i Krojfove ekscentrične prirode, javili su se svojevrsni „krojfizmi“.

„Ako počnem da trčim malo ranije od protivnika, biću brži.“

„Ako ne možeš da pobediš, potrudi se da ne izgubiš.“

„Svaki nedostatak ima svoju prednost.“

„Na terenu je samo jedna lopta, zato je moraš imati.“

Određene norme su bile svojstvene sportu u periodu šezdesetih godina dvadesetog veka, a svi klubovi su ih se pridržavali. Brojevi su išli, bez izuzetaka, od 1 do 11, a bili su raspoređeni češće prema pozicijama, a ređe prema abecednom redu.  Jedna od stvari koje se mistifikuju u vezi sa Krojfom je i razlog zbog kojeg je uzeo broj 14, koji će kasnije proslaviti. Da li ga je slučajno odabrao (1970. godine, pred utakmicu sa PSV Ajndhovenom, u nedostatku svog dresa, nasumično uzima 14) ili je samo prkosio pravilima? Bilo kako bilo, broj 14 je stajao na Krojfovim leđima na Mundijalu 1974. godine, a bez obzira na prethodne uspehe sa klubovima, u Zapadnoj Nemačkoj je zaradio svoju besmrtnost. Iako je Holandija poražena u finalu, upravo od domaćina, Krojf je proglašen najboljim igračem turnira. Sva lepota i genijalnost totalnog fudbala je predstavljena svetu baš na ovom prvenstvu. Kasnije će mnogi veliki igrači i treneri potencirati ovaj momenat kao presudan u razvitku fudbala kakvog poznajemo danas. Još jedan čin sa ovog prvenstva će upotpuniti sliku o buntovniku, koji ne odstupa od svojih načela. Kao „zaštitno lice“ Pume, odbio je da nosi tri pruge Adidasa na dresu. Kompromis je bio sledeći – svi igrači Holandije nose 3 pruge, za Johana Krojfa je specijalno dizajniran dres sa dve.

Krojf je bio avangarda u svakom smislu. Igrajući za Ajaks, koji je pre dolaska Mihelsa na klupu, bio samo lokalni klub koji nije mogao da sanja o evropskom uspehu, uveo je novinu u komunikaciju sa klupskim autoritetima. Do tada ustaljena praksa da domaći igrači stidljivo pričaju sa predsednikom kluba o novcu potpuno je razbijena Krojfovim postupkom da njegov tast pregovara o visini primanja. Nadmen, dovodio je do ludila čelnike kluba, kojima je kasnije doneo i trofeje i slavu. Nedovoljno shvaćen i cenjen, Krojf, nakon nestvarno dobrih sezona u Ajaksu, odlazi u Španiju, za 922.000 funti i postaje najskuplji igrač ikada.

Odlazak u Barselonu je bio tipično krojfovski – bizaran i svojeglav. Real Madrid se dogovorio sa Ajaksom oko kupovine, ali je Krojf po svaku cenu želeo u Barselonu. Razlog? Političke prirode – General Franko je bio naklonjeniji Realu, a Johan baš nije „mirisao“ fašiste.  Inat i prkos su govorili da je Barselona, ipak, pogodniji izbor za nastavak karijere. Za one koji vole da demistifikuju stvari, postoji logičnije objašnjenje – Rinus Mihels je trenirao Barselonu u to vreme. A možda su oba razloga tačna?

Barseloni je doneo titulu nakon 14 godina, a kasnije će joj kao trener doneti i prvi Kup šampiona, 1992. godine. Vreme provedeno u Kataloniji je uticalo na njega i taj osećaj pripadnosti ga neće napuštati do kraja života. U vreme kada je bilo zabranjeno nazvati sina po katalonskom svecu, Johan je to uradio, pozivajući se na svoje holandsko poreklo. „Ja sam Holanđanin, želim da dam sinu ime Đordi!“ I dao je. Kao što je ostvarivao sve što je zamišljao na terenu.

Poraz od Milana, na čelu sa Dejanom Savićevićem, u finalu Kupa šampiona 1994. godine, predstavljao je početak kraja Krojfove karijere. Simbolično, jedan genije je srušio drugog.

Kontradiktornost i ambivalentnost Krojfove prirode najbolje se očitava u njegovom odnosu i načinu komunikacije sa predsednicima klubova. Sukobi sa Tomom Harmsenom i Hoseom Luisom Nunjezom, izbacile su na površinu svu veličinu Krojfovog ega. Referišući na Harmsenov srčani udar i Nunjezovu porodičnu tragediju, izgovorio je kontraverznu rečenicu: „Bog ga je kaznio.“ Celokupna ironija je u tome što je Krojf bio ateista.

Ključ za tumačenje ovakve vrste komunikacije ponudio je jedan holandski novinar: „Johan veruje samo u sebe.“

Krojfova retorika ostavlja prostor za različite vrste interpretacija i tumačenja. Da li društveni status i ugled nose određenu vrstu odgovornosti sa sobom? Da li se može opravdati, ili barem razumeti ovakav vid komunikacije? Koliko manji negativni delovi mogu uticati na sticanje celokupnog utiska, te kolika je važnost samog konteksta u kojem su misli verbalizovane?

Bilo kako bilo, strastveni pušač (nakon operacije će cigarete zameniti lizalicama!) i nepopravljivi cinik je zauvek ostao u srcima navijača Ajaksa i Barselone. Iako je 2010. navijao za Španiju protiv Holandije, jer je njegova vizija fudbala otelotvorena u igri španske reprezentacije i Barse, sunarodnici ga se nisu odrekli. Iako je iz inata prešao iz Ajaksa u Fejenord, zauvek će ostati najdraži sin Holandije.

„Na neki način, ja sam besmrtan.“

Tekst pisan za Nedeljnik 31.03.2016.
Autor ilustracije: Nemanja Obradović, dizajner

Srodni tekstovi:
Totti – Poslednja desetka

Čitaj dalje: