Let iznad kukavičjeg dresa

REFLEKTOR - O brend identitetu reprezentacije Let iznad kukavičjeg dresa

„Fudbal je najvažnija sporedna stvar na svetu.“

Ova stara i rado korišćena fraza dobija posve novo tumačenje prethodnih godina, pa i decenija. S tim u vezi bi možda bilo tačnije kazati da je „Fudbal najvažnija (ne)sporedna stvar na svetu“. Neverovatna globalna popularnost koju je ova igra dosegla i osvojila (ili zavrednela?) nosi sa sobom i ogroman medijski i marketinški potencijal, a to će reći i – finansijski. Novac koji se obrće u ovoj igri (ako se uopšte više može nazivati igrom?) odavno je dostigao neslućene visine. Oni koji sebe nazivaju starim, istinskim ljubiteljima fudbalskog dresa će vam se zakleti da je ogroman upliv novca uništio njegovu suštinu, kako god je percipirali.

Pogledajte komentar autora na ovu temu za Dnevnik RTS-a 06.05.2018:

U svakom slučaju, možemo se slagati ili ne slagati sa tim, ali jedna stvar je aksiom – fudbal je odavno prerastao okvire u kojima je nastajao i razvijao se i otišao dalje. Fudbal jeste i dalje igra. I jeste i dalje strast. Čista. Nepatvorena.

Ali, fudbal je i mnogo više od toga!

Fudbal je postao delom nacionalnog identiteta.

Nadimak reprezentacije, dizajn fudbalskog dresa i grb su postali važni za vizuelni identitet zemlje gotovo koliko i zastava ili himna.

Sportisti su važni za identitet zemlje gotovo koliko i umetnici, naučnici. Možda nam gotovo i ne treba…

I to nije slučaj samo kod nas, već u čitavom svetu. Zapravo, najveći problem je što je kod nas i najmanje. Da li nismo dovoljno prepoznali važnost i širi potencijal fudbala ili smo samo nemarni kao što smo nemarni prema mnogim važnim stvarima?

Ozbiljne reprezentacije uveliko nadograđuju zdravo postavljenu osnovu. I tako iz prvenstva u prvenstvo. Kada kažemo „Karioke“ znamo o kome je reč. Kada vidimo žutu boju fudbalskog dresa nećemo pomisliti na Švedsku. Barem ne iz prve…

Znamo čija je narandžasta boja, ko decenijama ponosno nosi azurno plavu boju na grudima i litre ulja u kosi (na ovom prvenstvu ih nažalost nećemo videti), zna se čije su uspravne svetloplave i bele pruge… Isto tako znamo ko su „Panceri“, „Trikolori“, „Kelti“, „Gordi Albion“, „Crvena furija“…

A ako pogledamo u komšijsko dvorište videćemo „Vatrene“ u kockastim crveno-belim dresovima. I videćemo unikat.Ako smo udarili u ono gde boli, onda je vreme da pogledamo u svoje dvorište. Gde smo mi? Koliko je prepoznatljivog našeg nadimka i dresa u svetu?

Orlovi? Super! Ili ne… Dovoljan je letimičan pogled na nadimke fudbalskih reprezentacija pa da vidimo da smo daleko od jedinstvenosti. Naš nadimak je globalno nerelevantan, lokalno nedovoljno prihvaćen i shvaćen. Plus, jedan naš južni sused ima identičan nadimak fudbalske reprezentacije.

No, javnost kao i da nije zainteresovana za pitanje nadimka, a moramo se složiti oko toga da je jako teško nametnuti nadimak koji će svi prihvatiti (premda ne i nemoguće). Zapravo to se najbolje vidi upravo iz sadašnjeg stanja stvari. Na tome bi valjalo da se radi, to je nešto što bi trebalo semantički da izražava ko smo i šta smo. Orlovi su bezlični. Dosadni. Maliciozni bi možda kazali da nam fali malo „vatre“.

Naša istorija je prepuna simboličkog potencijala za identitet fudbalske reprezentacije. I naš mentalitet, oko koga se toliko busamo u grudi, nešto je za šta smatramo da je jedna od naših osnovnih distinktivnih karakteristika.

I tako, dok neko ne počne da se bavi ovim stvarima ostaćemo Orlovi. Monotoni, neinteresantni, bez dinamke… Sve suportno od nas samih. Uostalom, ko sumnja u ovo može samo da se podseti dešavanja pred skoro svako veliko takmičenje  – pozivanje selektorovog sina na prvenstvo, euforija da možemo do titule, smenjivanje jednog od najboljih selektora u istoriji reprezentacije, nepozivanje najboljih igrača, otkaz selektoru koji je izborio Mundijal, smena kapitena itd.

Ipak, stvar oko koje se zapravo podiglo najviše prašine, i to s potpunim pravom, jeste situacija oko dve garniture dresova u kojima ćemo nastupiti na najvažnijem fudbalskom takmičenju na svetu. Najpre je javnosti prikazana rezervna garnitura. Bela boja dominira dresom, a tu su takođe i ostale dve boje sa naše zastave – plava i crvena. Na prvi pogled ništa sporno, pa se čak može priznati i da su vizuelno lepi. Nekako dopadljivi. Ali… Sve bi to bilo u redu da fudbalska reprezentacija Italije nema gotovo istu garnituru. Možda je logika iza svega bila da nadomestimo nedostatak „Azura“ tako što ćemo uskočiti u njihovu garnituru…

Za glavnu poslasticu, primarnu garnituru dresova fudbalske reprezentacije Srbije, morali smo da se strpimo još malo. I shodno očekivanju – nisu nas izneverili! Na glavnom dresu dominira crvena boja, i to je bilo očekivano i logično, dabome. Samo što bi sa drugačijim logotipom na grudima mogao komotno da prođe i kao dres Švajcarske recimo. Hm… Možda ni to nije slučajnost…

Takođe, činjenica je da smo dobili generičke dresove od 14 evra sa Puminog sajta, na koje je primenjen grb reprezentacije. A činjenica je i da ne zaslužujemo bolje. Uostalom, na nekim prethodnim takmičenjima smo imali isti dizajn dresa kao Ukrajinci recimo.

Jednostavno – ako si reprezentacija bez identiteta dobijaš generički dres i vozi!

Oko toga kako bi dizajn dresa trebalo da izgleda se zapravo i vode najžustrije polemike.

No, istini za volju, mnoge istorijske okolnosti su nam jednostavno onemogućile kontinuitet. Raspadanje i parčanje Jugoslavije kao da je ostavilo najviše traga na nama i našem nacionalnom timu. Nominalni smo naslednici svih rezultata i uspeha, a lutamo. Nosimo bogatu istoriju i tradiciju, a nesnađeni smo u savremenom poretku stvari.

Za početak najpre moramo da vidimo šta smo. I gde smo.

Jesmo li crveni, kao nekada davno na početku? Na kraju krajeva kao i danas i juče? Šta crvena boja kao takva znači u današnje vreme? Kakva je njena istorijska simbolika? Je li to crvena od pre rata? Ili pak posleratna?

Jesmo li plavi? Odričemo li se plave boje, jer su plavi bili i „oni“ sa nama, ili je možda vreme da je prihvatimo kao deo identiteta?

S jedne strane su oni koji smatraju da je bilo potpuno logično napraviti diskontinuitet u odnosu na SFRJ, i da dres dobije primarnu crvenu boju. Međutim, nemali je broj onih koji smatraju da je plava boja nešto što je simbol našeg fudbala, pa i celog sporta uopšte. Ovi prvi opet kažu da je plava uprljana. Politikom uglavnom.

Suština je da su navijači podeljeni oko izbora primarne boje reprezentacije. Dublja suština je da je dualizam u srži našeg identiteta. Srbi vole da se dele. Ali Srbi vole i da budu posebni!

 

Ono što je zapravo još jedna u nizu bizarnosti oko čitave priče o vizuelnom identitetu jeste i to da ovo možda i nije pravi trenutak za građenje istog. Jer u osnovi bi trebalo da budemo složni (a mi Srbi volimo tu reč) i spremni. Da vizuelni identitet, koji je mnogo mnogo više od samog dresa, gradimo na nekim dobrim i čvrstim osnovama. Na uspehu. Ali ne na uspehu u smislu odlaska u polufinale, već uspehu na nivou nestajanja tenzija, skandala i trzavica.

Zato možda i nije loše pogledati čitavu situaciju iz malo drugačije perspektive:

Ako naši dožive još jedan debakl na Mundijalu – možda je i bolje što idemo ovako kako idemo. Da sve đuture zaboravimo i potisnemo. Uostalom, kada ovoliko dugo čekamo, možemo da se strpimo i do Evropskog prvenstva 2020.

Tekst pisan za Nedeljnik, izdanje od 26.04.2018.

Srodni tekstovi:

Povlačenje za dres
Fudbal – daje ti krila ili ti ih kreše?

Čitaj dalje: