Mućke – Sledeće godine u ovo vreme..

REFLEKTOR - Kako je kombi sa tri točka postao simbol Mućke – Sledeće godine u ovo vreme..

Prošlog meseca je obeleženo 35 godina od početka emitovanja jedne od najvažnijih serija u istoriji kinematografije, Mućke. Serija koja je krenula tromo i nespretno, spletom okolnosti je došla na mesto koje zaslužuje i koje joj pripada. Slaba gledanost prve dve sezone, definitivno odustajanje od daljeg snimanja, a onda… Preokret! Štrajk na Bi-Bi-Siju otvara prostor za repriziranje serije, ali ovoga puta u boljem terminu. I, ostalo je istorija – rekordi gledanosti, ogroman uticaj na pop kulturu, novo definisanje poetike sitkoma… Sve je počelo pričom o dva brata i dedi. Luzeri, autsajderi, „društveni gubavci“ – kako je to jedan od likova i verbalizovao, ostavljeni, sami, na margini društva, da plivaju u mutnim vodama Pekama.

Najpre izvrsno skicirani, a potom vešto iznijansirani, likovi stožeri serije (Del, Rodni i Deda/Stric Albert) su međusobno razvijali dublje odnose, ne toliko karakteristične za poetička načela sitkoma. Premda u prvim sezonama gotovo ni po čemu ne odstupaju od ustaljene matrice sitkoma, Mućke u narednim godinama, spontano i prirodno iskaču iz utvrđenog okvira. Nekada slabo i naivno, ali češće jako, suptilno i utemeljeno. Prvi revolucionarni potez se desio iznenada, neplanirano. Nakon smrti Lenarda Pirsa, koji je tumačio ulogu Dede, pisac Džon Saliven odlučuje da ne postupi prema tradicionalno prihvaćenoj praksi sitkoma – promeni glumca, već da odlaskom Pirsa, izbaci lik Dede iz scenarija. Najavljujući najpre njegovu bolest i odlazak u bolnicu, opravdavajući na taj način njegovo odsustvo iz serije, Saliven je imao vremena da napravi izmene u scenariju. Međutim, trougao koji je činio osnovu celokupne serije je okrnjen i trebalo je brzo delati. Pošto se odlučio na hrabar potez uvođenja smrti u sitkom, pisac je odlučio da očuva taj trougao, uvođenjem potpuno novog lika. Pošto je, manje ili više uspešno, opravdao pojavljivanje strica Alberta, sledilo je njegovo integrisanje u čitavu priču, koje je srećom prošlo odlično. Priča o starijem bratu koji godinama nije pričao sa mlađim, a onda, saznavši za njegovu smrt, dolazi na sahranu. Hm, dva brata koja ne pričaju godinama iz bizarnih razloga – zvuči prilično poznato ljudima na Balkanu? Dakle, struktura je ostala netaknuta, ali je dinamika unutar samog trougla bitno promenjena. Dok je Deda imao ulogu introvertnog, pasivnog posmatrača, koji povremenim, mahom ciničnim replikama razgaljuje publiku, Albert je u biti bio njegova sušta suprotnost. Dok su Del i Rodni pripremali teren za Dedu da poentira, Albert je duhovitim evociranjem sopstvene prošlosti davao šlagvort Rodnijevim i Delovim britkim dosetkama. Osećajnim i razigranim replikama, Saliven je vešto karakterizovao svoje junake i ubacivao im određene, ustaljene fraze u usta. Gotovo svaka stalna fraza, sintagma je apsolutno bila u skladu sa životnom filozofijom i principima po kojima likovi delaju.

Odnosno, njihov govor je bio opravdan njihovim karakterom.

Tokom narednih sezona serije Mućke, Saliven svesno unosi elemente sapunice i na taj način bogati svoje likove. Uvođenjem njihovih „lepših polovina“, takođe ruši granice sitkoma i postavlja jednu potpuno novu poetičku osnovu, koja kasnije biva opšteprihvaćena. Del je naročito živopisan i interesantan lik kada je reč o govoru kojim se služi. Za Dela, način na koji priča je oruđe za fasciniranje ostalih likova (uglavnom žena ili „poslovnih partnera“) i pokušaj da se konstituiše kao pripadnik elite. Međutim, upravo u ovome leži Salivenova genijalnost. Mali, kočoperni kicoš iz londonskog predgrađa, govori „sofisticirani“ francuski jezik, vodi računa o izgledu, stilu, brine o najsitnijim detaljima, koji mogu ukazivati na njegovu prefinjenost. A sve vreme je tu, u londonskom predgrađu. Nije ni blizu Nju Jorka, Pariza, raznoraznih berzi o kojima mašta i govori. Činjenice kao što su opštinski stan u kojem živi, kombi sa tri točka i francuski koji samo jednom tokom trajanja serije Mućke iskoristi u pravom kontekstu sve vreme ukazuju na to. Na taj način je prikazan divan kontrast između njegovih bogatih i živih priča i sive realnosti kojom je okružen. Ipak, Del nije samo blagoglagoljiv, jer veoma često koristi Kokni sleng, koji je vrcav i prepun malih jezičkih igrarija. Njegovim posredstvom, ali i posredstvom mnogih drugih sporednih likova, Saliven na mala vrata uvodi jedan teško razumljivi sleng, karakterističan za predgrađa. I ne samo to, mnoge fraze su ušle u rečnike, a njihova upotrebna vrednost je postala enormna.

Pop kultura i mučke su međusobno razmenjivali uticaj. Saliven je jednu od omiljenih Delovih uzrečica, lovely jubbly, direktno preuzeo iz britanskog advertajzinga šezdesetih godina. Jubbly je voćni sok, upakovan u trouglastu ambalažu (i ovo zvuči poznato, zar ne?) sa dodatim atributom koji bliže određuje kvalitet – lovely. Salivenu se učinilo da bi ova fraza bila upravo nešto čime bi Del obogatio svoj rečnik, pa je jednostavno pokupio i počeo da je koristi u određenim trenucima iznimne radosti i sreće. S druge strane,

Mućke su tokom godina postale nezavisan, svojevrstan brend, pa tako i dan danas reči kao što su a twonk, a plonker, a wolly, dipstick, cushty imaju svoje mesto u pop kulturi.

Takođe, nebrojeni motivi iz serije Mućke su poslužili kao inspiracija za brending mnogih proizvoda, pa je tako moguće poručiti preko interneta ukrasne štapiće za koktel zanimljivog naziva – dipsticks. Takođe, Delov kičasti stil odevanja i istančan japijevski ukus je inspirisao čitavu liniju odevnih proizvoda sa logom Trotera. Tigraste bokserice, specijalno dizajniran privezak za ključeve (da ostavi utisak, naravno), duksevi i majice sa dobro poznatim porukama već decenijama ne gube na popularnosti. Nebrojeno mnogo lokala, kafića, prodavnica, pa i muzičkih bendova ponosno nose nazive koji referišu na Mućke.

I dok su razlozi za uticaj na celokupnu britansku pop kulturu razumljivi i logični, razlozi za kultni status koji ima kod nas nije jasno vidljivi na prvi pogled, premda su itekako utemeljeni. Mućke su ostavile trag na mnogim generacijama i oblikovale njihov smisao za humor. Suština fantastične recepcije je u tome da većina nas poznaje likove kao što su Del Boj, Rodni, Bojsi i ostali. I ne samo to, velika većina ih je imala u svom okruženju ili porodici. Odražena u samom originalnom naslovu dela, životna filozofija da samo budale i magarci rade je izuzetno bliska našem mentalitetu. Mi se zapravo smejemo ljudima koji su u istoj situaciji kao i mi. Ni njima, a ni nama nije strano da se snalazimo, krpimo, nadamo se, verujemo iracionalno. Njihova suštinska bezazlenost, međusobna povezanost i neiscrpljujući optimizam čini ove likove životnim, dragim. Razvijajući empatiju prema njima, prihvatamo ih kao deo naše svakodnevice. Del, Rodni, Deda i ostali u realni i briljantno napisani likovi i upravo u tome leži razlog za široku popularnost kod nas. Ljudi različitih društveno-socijalnih karakteristika su prihvatili i prigrlili ovu seriju. I svako je pronašao nešto za sebe, a upravo to govori o njenoj višeslojnosti. Sam humor i atmosfera su izuzetno bliski još jednom fenomenu bivše Jugoslavije – Alanu Fordu. Nije teško zamisliti Grunfa kako sklapa jedan od svojih izuma, koji možda ne izgleda lepo ali radi, i Dela kako isti taj proizvod predstavlja na lokalnoj pijaci u Pekamu kao poslednje čudo tehnologije.

Tako je kombi sa tri točka postao svojevrsni simbol. Nepotpuni, ostavljeni da preživljavaju kako moraju, nekad i van granice zakona, morali su da postave funkcionalnost ispred estetike – važno je da radi, da odrađuje posao – da šljaka. Optimistični i uporni ne prestaju da sanjaju svoje snove – „Sledeće godine u ovo vreme bićemo milioneri.“

Del: Marks i Spenser su počeli s kolicima.

Rodni: Verovatno su imala četiri točka.

Tekst pisan za Nedeljnik, 06.10.2016.
Autor ilustracije: Nemanja Obradović, dizajner

Čitaj dalje: