Super, Jokić je zvezda!

REFLEKTOR - Kako bi u perspektivi mogao da izgleda Jokić brend? Super, Jokić je zvezda!

Negde u Srbiji. Betonski teren sa košem bez mrežice i zvezda. Opori vazduh steže grlo, a tela su napeta.

Jedan posed od zamišljene titule. Šut od večnosti. Od besmrtnosti. 19 -19. Prolaznici povremeno bace pogled na beskompromisnu, bespoštednu borbu šestorice momaka, ali ne vide da se upravo rešava jedna velika, najveća utakmica na svetu. Ne vide da je čitav univerzum stao i da se čeka dvojka za pobedu. Bez koske. Ili uz faul, ako iko ima hrabrosti da ga zatraži u ovakvom momentu. Pobedonosni koš, praćen uzvikivanjem jednog imena ili prezimena (ili i imena i prezimena) doprinosi važnosti trenutka.

Zapravo, zbog tog imena su, svesno ili nesvesno, njih šestorica tu. To ime ili prezime (ili i ime i prezime) je prava, istinska superzvezda. U tome je čitava suština. „Joooookić!“ Erupcija oduševljenja. Prolaznici se trgnu. Za njih je ovo obična, neshvatljiva buka. Nisu ni svesni da su videli otelotvorenje večnosti…

Najvažnija karakteristika superzvezde je masovna, gotovo globalna identifikacija sa istom. S tim u vezi postoje lokalno i globalno relevantne superzvezde. Kada lokalna superzvezda preraste okvire svoje sredine, a kao takva postane prepoznata od strane košarkaške javnosti, možemo govoriti o superzvezdi. Naravno, osnovni preduslov je neverovatan raskoš napadačkih pokreta.

Neki bi rekli da je to poezija, umetnost. Ja ne bih išao tako daleko.

Superzvezda je igrač koji na odgovarajući način ume sebe da tretira kao brend. On „prodaje“ dresove, patike i ostalu sportsku opremu sa svojim imenom. Ipak, ovo poslednje valja uzeti sa rezervom jer danas gotovo svaki drugi košarkaš ima svoju „modnu liniju“.

Zbog superzvezda se prelaze kilometri i kilometri ako igraju u vašem gradu. Stvaraju zanos i histeriju, a često su veći i od samog sporta. Oni su na jednom potpuno višem stupnju od „običnih smrtnika“. Nedodirljivi, nestvarni, magijskih i gotovo natprirodnih mogućnosti. Glavno pitanje glasi – kako prepoznati superzvezdu, odnosno kakva je to distinktivna crta između prave, istinske superzvezde i zvezde?

Zvezda ima mnogo. I gotovo svi imaju vanredno košarkaško znanje. Ali, nešto im fali. Ovde dolazimo do jedne paradoksalne situacije, da igrači kao što su Dirk Novicki ili Tim Dankan nisu prepoznati kao superzvezde. Može li zapravo miran, nepretenciozan, povučen tip da postane globalni fenomen? Možda.

Zvezda dođe i ode. Bljesnu i nestanu. Koketira, zavodi i šarmira večnost, ali bezuspešno. Pre ili kasnije shvatimo da je od krvi i mesa. Jer je „samo“ zvezda. Za superzvezde nemamo dokaz od čega su.

Može li bucmasti dečačić iz Sombora koji je, nadut od bureka i Koka-kole pogađao za pobedu na betonskim terenima i uzvikivao ko zna čije ime, da uradi ono što nijedan srpski igrač nikada nije?

Da postane zaštitno lice franšize, a potom i čitave lige i igre? Može li da stane rame uz rame sa Tomom Brejdijem, Majklom Felpsom, Ronaldom (debelim, a i ovim drugim), Džordanom?

Na putu je. Velikom, napornom putu sa neizvesnim krajem. Jedno je sigurno, već je jako blizu da postane najbolji srpski igrač koji je ikada igrao u NBA ligi. A to je velika stvar. Jednom kada sa neviđenom lakoćom porušite sve granice, želite da ispitate kolike su one zapravo. I sežu li do te krajnje tačke. Može li Nikola Jokić da postane globalni fenomen, neko čije će ime uzvikivati na basketu u Pekingu ili Bruklinu, kao što danas uzvikuju na Novom Beogradu, konkretno.

Stvari se dosta dobro razvijaju. Osokoljeni nestvarnim partijama koje je pružao u prethodnih nekoliko meseci, čelnici Denvera su odlučili da trejduju Jusufa Nurkića i tako ostave prostor za Jokića. Hvalospevi saigrača o njegovoj igri, prepoznavanje neviđene želje da igra. I da se igra. Svakim svojim potezom, gestom, motiviše saigrače i čini ih boljima.

Jer, to je ono što superzvezde rade.

Takođe, poprilično fina okolnost je ta što Denver od odlaska Karmela Entonija čeka na zaštitno lice franšize, koje će im doneti plej-of kao realnost, a snove o tituli kao ideal. Velike franšize nose veliki pritisak i velika očekivanja. Denver to nije. Niksi, Lejkersi to jesu. I ne znam da li bi pojeli Jokića, ali je simbolično da je upravo protiv Niksa, u prepunom Medison skver gardenu javno objavio da se kandiduje. Za superzvezdu. Protiv poslednjeg velikog vođe Nagetsa, pod svetlom najglamuroznije hale u čitavoj ligi.

Prvi korak, košarkaško znanje, je tu. Kontinuitet i rezultati još uvek nisu, ali je na dobrom putu. Lokalno je već superzvezda i nagoveštava ponovno nespavanje u ranim jutarnjim časovima tokom trajanja plej-ofa. I bilo je vreme. Predugo smo zavaravali sebe da je NBA cirkus, da se ne igra odbrana i slično. Još od Veberovih Kingsa, čiji su jako važni igrači bili Vlade Divac i Peđa Stojaković.

Drugi korak, stvaranje brenda od svog imena je nagovešten.

Nimalo slučajno je dobio nadimak koji savršeno odgovara njegovom karakteru – Džoker, te ga na neki način preuzeo od jedine (za sada) istinske superzvezde u istoriji srpskog sporta, Novaka Đokovića. Sa marketinške strane, Đoković je uvek bio u senci svojih rivala Nadala i Federera. Tako je njegova popularnost bila najveća u Kini, a Evropa i Amerika su ipak bile naklonjenije njegovim rivalima. Dobra stvar za Jokića je – Amerika. Polako ali sigurno postaje junak Denvera, a marketinški tim to zna itekako da iskoristi. Mini stendap nastupi (treš estetika je jako karakteristična za NBA), pozdravljanje fanova na srpskom jeziku na zvaničnoj Fejsbuk stranici kluba, kompilacije poteza na zvaničnoj NBA stranici, pokušaji trenera Melouna da govori na srpskom… Dovoljno da se stekne utisak koliko se zapravo veruje u ovog momka.

A Amerika je najbolje mesto na svetu da se razvije zvezda.

Stalno dovođenje u pitanje igračkih sposobnosti, zatim konstantnosti, trofeja, harizme… Nakon godina i godina dokazivanja svih ovih parametara, zvezda postane superzvezda. Ili češće, bivšu zvezda.

Zanimljiva stvar u vezi sa celom pričom je kako bi u perspektivi mogao da izgleda čitav Jokić brend. Da li bi, kao Kišovi Rani jadi, bio namenjen deci i osetljivima? Mislim da bi. Ima nečeg lirskog, setnog u slici zanesenog deteta koje se igra sa odraslima bezbrižno i sigurno. I dobro mu ide.

Negde u Americi. Betonski teren sa košem sa mrežicom. Asfalt se topi od vreline, a žamor ljudi i automobila stvara nesnosnu buku okolo.

Šestorica tamnoputih dečačića kao da ne oseća vrućinu. Zapravo, oni vide samo loptu i koš, a čuju samo zvuk metalne mrežice. Jedan bucmasti klinac baca frljoku za pobedu i ponosno uzvikuje „Jooooooker!“

I prolaznici sa osmehom gledaju i nisu svesni čemu su upravo prisustvovali.

Tekst pisan za Nedeljnik, izdanje 09.03.2017.
Autor ilustracije: Nemanja Obradović, dizajner

Čitaj dalje: