Tišina glasnija od buke

REFLEKTOR - Kako tišine utiču na ljude koji slušaju njen zvuk, pa i birače? Tišina glasnija od buke

Neki je nazivaju predizborna tišina, a drugi predizborna ćutnja. Tišina zvuči mirno, staloženo, a ćutnja nametnuto i teško. Sve zavisi od ugla gledanja, ili u ovom slučaju slušanja. Kojim god imenom da je nazovete, to odsustvo zvuka sa sobom nosi određenu težinu.

Predizborna tišina ili ćutnja predstavlja zabranu kampanje i političkih aktivnosti uoči izbora. Deo glasača se izbornoj tišini raduje kao dočeku Nove godine, jer jedva čekaju da stranke završe svoje mitinge na trgovima naših najvećih gradova, da lica kandidata prestanu da nas gledaju sa bilborda, da prestanu da se čuju obećanja o boljem životu u reklamnom bloku.

Ovo stopiranje kampanja par dana pre izbora nije svojstveno za sve demokratije. Nekako je naš region postao kolevka ove tekovine. Dok druge zemlje nemaju ovakvu tradiciju i praksu, mi se ponosimo ovim oruđem demokratije i dokazom fer i poštenih izbora. Ali čemu ta tišina zapravo služi?

Da bismo razumeli predizbornu tišinu prvo moramo da razumemo samu tišinu i to kako se ona koristi u komunikaciji. Zamislimo izbor za mis i voditelja sa kovertom u ruci. Oči publike i svih kandidatkinja su uprte u njega. Tenzija može da se seče nožem. On uzima papir sa imenom pobednice i čita ime u sebi. U ovom trenutku ime buduće mis sveta zna samo on. Šta je njegov sledeći potez?

Tišina. Pauza. Svi želimo samo da čujemo to ime, a on nas tera da sačekamo. Tišinom. Ćutanjem. U tome je sva snaga.

Javni nastup je idealna prilika da iskoristite tišinu kao komunikacijski alat. Od glumaca, govornika, do stand up komičara. Odustvo zvuka se koristi da naglasi ostatak nastupa. Nekada je to samo muk pred jednu reč koja je poenta vica, nekada je to samo „ide dalje…“ voditelja domaćeg talent šou programa, a nekada je to samo prekid na pola rečenice, pre nego što krenu suze.

U muzici, tišina se koristi kao pauza. Kao odmor od prethodnog dela pred nastavak kompozicije. Obično pre nego što krene krešendo. Moderna elektronska muzika tišinu koristi pred „bass drop“, deo pesme koji svi čekamo. Još je jači ako ga sačekamo još malo. Sportske sezone imaju pauze, tišine. Domaće fubalsko prvenstvo ima zimsku pauzu, dok neka druga takmičenja imaju pauzu pred plej of, finalni deo sezone. Najveći muzički festivali na svetu pauziraju jednu godinu. Da se publika uželi. Da naredne godine dođe više ljudi.

Najpopularnije svetske serije prave pauzu između delova sezone. Pod pričom da se nove epizode ne preklapaju sa praznicima, njihova tišina, njihova pauza nas samo dovodi u situaciju da ih još više želimo. Da pričamo o njima sa kolegama, sa prijateljima. Da pišemo tvitove i statuse o tome kako jedva čekamo sledeću epizodu. Marketinške kampanje već dugi niz godina koriste tišinu, ili odsustvo naredne informacije servirane potrošačima. Svi smo videli bilborde po gradu, koji na prvi pogled ne reklamiraju ništa, već za cilj imaju samo da zaintrigiraju. Te, stručno nazvane „teaser“ kampanje, stoje tako po nekoliko dana ili nedelja, čisto da probude u nama znatiželju da saznamo o čemu se radi. A brend ćuti.

Tek kada tišinu tretiramo samo kao na uvod pred finale, kao na muk pred pucanj startnog pištolja, onda ona postane zaglušujuća. Tada ona postaje oruđe za slanje poruke. Onda shvatimo da ona nije zabrana nečega nego pojačivač emocija, iščekivanja, tenzije. Ona postoji da bi finale bilo još jače, veće. Da bismo ga više cenili.

Za razliku od izborne tišine, koja svojom namerom želi da spusti loptu, sve ove tišine imaju za cilj da podignu nivo drame. Iako kreirane iz različitih pobuda, nekako se čini da imaju je efekat ipak isti. Kao da je tišina previše jako oružje za kontrolisati. Na komemoracijama, odavanje počasti se obavlja minutom tišine. The moment of silence. Iskazuje se poštovanje. Poslednji pozdrav, uvek u tišini. Vaspitno: „TIŠINA!“ je znak da zahtevaš poštovanje. Jer pre ćutanja i slušanja, mora da se čuje tišina. Uvod pred lekciju. Monaški redovi koji se zavetuju na ćutanje, ceo svoj život provode u tišini. Odriču se govora i zvukova da bi poslali poruku, i baš zbog toga to odjekuje daleko.

Od The Sound of Silence, preko Enjoy The Silence, pa do The Silence of the Lambs – tema tišine je često obrađivana i u pop kulturi. Umetnike inspiriše, ali i plaši. Neki je tretiraju kao zloslutnu, a neki kao božansku i mističnu. U oba slučaja je snažna. Čak i u svakodnevnom životu pod geslom – nije šta si rekao, nego šta nisi rekao – pa si ostavio onome ko tu informaciju prima da sam učita.

I kampanja se završava izbornom tišinom, koja traje do zatvaranja biračkih mesta. U ta tri dana, glasače ostavljamo na miru da mogu hladne glave, posle par nedelja naporne kampanje da donesu odluku kome će dati svoj glas.  U teoriji je to tako, a u praksi malo drugačije. Tih dana ćemo u novinama čitati neke druge vesti, a novinari na televiziji će pokušati da izveštavaju sa dešavanja na kojima se pojavljuju političari, a da ne prekrše izbornu tišinu.

A tišina, ko tišina. Bučna. Hladna. Gromoglasna. Napeta.

Jedva smo čekali da dođe, a sada jedva čekamo da prođe. Izmešteni smo u paralelni univerzum gde izborna kampanja ne postoji. Za sekund, preko noći. Pravimo se da nas bilbordi ne gledaju, i da nam parole i slogani ne odzvanjaju u ušima. Gledamo pravo i čekamo da prođe, da ode.

Trema je sve jača.

Kao što eksplodira „bass drop“, eksplodira i izborni dan. Kao što učesnik i publika talent šoua čekaju da čuju ime pobednika, tako i svi učesnici izbora očekuju preliminarne rezultate. Izborni dan je za društvo incident, nesvakodnevica. Nešto što se retko događa, ali kada se dogodi onda se baš desi. Da li namerno ili slučajno, ta tišina ceo čin čini još više svečanim. Ozbiljnost situacije raste, a sa tim raste i naboj i očekivanja.

Oni koji su nas bombardovali kampanjom prolaze kroz isti set emocija kao i mi. Uradili su šta su uradili i sada kada ova tišina jednom prođe moći će da izmere uspešnost svojih kampanja. Još samo da sačekaju.

To čekanje, taj sastavni deo tišine je ono što je nijansira u to da li nam prija ili ne. Neki čekamo kraj sa tugom, neki sa ushićenjem, ali svi čekamo.

Sreća je lepa samo dok se čeka.

A ako već čekaš, čekaj u tišini.

Tekst pisan za Nedeljnik, 21.04.2016.
Autor ilustracije: Nemanja Obradović, dizajner

Čitaj dalje: