Ako može Brenson bez Virgin-a, može li Virgin bez Brensona?

WORD Ako može Brenson bez Virgin-a, može li Virgin bez Brensona?

Pre par nedelja Ričard Brenson objavio je fotografiju svoje majke, žilave starice od 95 leta, i napisao kako je od svih dobrih saveta koje je dobio u životu najmudrije dobio od nje. Na drugom mestu sam pročitala da ga je uvek savetovala da uči da se oslanja na sebe i gradi nezavisnost u svemu što radi. Kad se na to dodaju njegove lične aspiracije, hobiji, čime se vodi dok živi život, bude jasno zašto je čovek tu gde jeste, a po fotografiji njegove majke razume se da će tu biti još dugo.

Život vlasnika jednako život kompanije. Brenson nije usamljeni primer; Kamprad i IKEA, dr Oetker i Dr. Oetker, Elon Musk i Tesla, Bosch i Bosch, Jeff Bezos i Amazon. Neko je ostavio svoj testament u amanet, neko nas razveden gleda sa naslovnica, neko razbija Tviter. U svakom slučaju, zbog takve postavke, konzumentima je lakše da razumeju šta stoji iza brenda i odluče se za kupovinu usluge ili proizvoda, a zaposlenima da shvate na kakvim vrednostima počiva kompanija. Još ako vlasnik kompanije javno podeli neku lošu epizodu iz svog života, kao Branson dugu borbu sa depresijom, onda se brend još više humanizuje, a zaposlenima verovatno malo lakne. Ne znam, pretpostavljam.

Nego, šta da rade kompanije ili brendovi koji nemaju harizmatičnog vlasnika kao što je Brenson? One koji će da dele ono što misle i odluče da treba?

U proteklih par godina, populizam je zahvatio i biznis sektor. Nikad više superstarova među vlasnicima i zaposlenima koji svoj život investiraju u kompaniju i dele putem društvenih mreža. S jedne strane se demistifikuje poslovanje što je dobro za nekoga koga to interesuje, a sa druge strane je loše jer se najčešće po automatizmu preuzimaju isti modeli kao recept za prikaz uspešnosti.

Sve bi bilo super da se taj model tiče samo poslovnog aspekta, a ne i ličnog, tako da sad kao posledicu imamo ljude sličnih životnih stilova koji sa sličnih pozicija zagovaraju slične stvari. Umesto da pomažu da brend bude autentičan, oni prave repliku replike. I onda Brensoni dođu pre kao prirodom dati izuzeci, a ne modeli koje treba bez promišljanja slediti. Ili da se energija utrošena na oponašanje usmeri na druge suštinske stvari – kako da se do detalja artikuliše brend i ostane dosledan sebi, da bi se na svoj način nosio sa promenama koje vreme nosi i ostao dugovečan? Ili sam ja možda isuviše stroga prema trendovima? Opet, ne znam. Samo razmišljam.

Čitaj dalje: