Kad je poen najlepši, ja ćutim

THE WORD In Memoriam Kad je poen najlepši, ja ćutim

Otišao je Duško Korać. Bio je izdanak prestižne, staromodne škole jugoslovenskog televizijskog novinarstva, potom i centralnog (jedinog) sportskog programa federacije u kojoj se šapat totalitarizma čuo i u arhaičnoj ozbiljnosti i suzdržanosti čak i u štampanim medijima. Utoliko je Duškov put ka pronalaženju sopstvenog, originalnog izraza bio teži. Strogi kriterijumi redakcijskog izveštavanja nisu sasvim išli naruku čoveku takvog kova; iskakanje iz obezličene formalne objektivnosti imaloje nekad podizati tlak podobnim birokratama koji strepe od živog programa i kreativnosti.

Duškov hrapavi glas, rezak i napukao, od naboja i strasti, od života, bio je glas čoveka koji je iz udaljenih komentatorskih kabina slao uzbuđenje i toplinu u ledena zimska popodneva dok smo netremice gledali prenose sa alpskih smučališta. Duško je govorio: smučanje.Uopšte, on je govorio na sebi svojstven način, unoseći u prenose više od prevođenja slike u reči. Za njega je „sportski događaj bio džez sesija“. Privilegiju da komunicira sa milionima Duško je prigrabio obema rukama, lucidno deleći sa gledaocima svoje nade i skepse, strasti i intimu, i to ga je učinilo legendarnim, a prenose živopisnim. Ne mareći previše za posledice, kojih je bilo, Duško je tkao neobične i hrabre prenose, nezaboravne metafore i oštre kritike, dokazujući da se aršini (ličnih) sloboda mogu osvajati samo slobodnim delanjem, a govor je najstarije.

Floskula, neizbežna luka za mnoge komentatore i ljude, u Duškovoj rečenici bila je anulirana autentičnom dikcijom, a i kada je bio primoran da upotrebljava fraze, ukrašavao ih je štedro, tražeći od sebe uvek nove jezičke akrobacije. U isto vreme čvrst, emotivan, sklon teatralnosti, a odmeren, kosmopolita i rodoljub, Duško je u sebi mirio arhi rivale: profesionalizam i improvizaciju. Čak i kada je tokom studentskih protesta hrabro uputio podršku akademcima, ili usmeno brisao granice među balkanskim narodima u danima kad su antagonizmi rasli, ili kada je spočitao manjkavosti karaktera tada omiljenom sportisti nacije. Korać je ipak uspevao da, poput mnogih doajena, ostane veran suštinskim principima profesije.

Iznad svega, Duško je poštovao sport, gledaoce i sportiste. Umeo je da važnost događaja najavi posebnim unutrašnjim nabojem – kruna Olimpijade bila je sjajnija ako bi tih sto metara prenosio Korać. Posebno zaljubljen u zimske sportove, atletiku i boks, i još posebnije u dame u sportskim arenama, Duško je diskretno utirao put emancipaciji i ravnopravnosti. Njegov slušalac nikada nije ostao uskraćen. Ponekad je uho parala egzibicija njegove rečenice. Mi, zaljubljenici u sport i jezik, voleli smo ga baš zbog tih neočekivanosti. Bio je razboriti, hitri zanesenjak koji je s lakoćom spajao figure na ledu i stilske figure. Dodajmo tome volšebne lingvističke minijature, idiosinkratične alegorije i nepripitomljene izlive emocija i (ponekad nezgrapna) sociološka zapažanja i pred nama je glasom i bradom Duško Korać, naslednik nezaboravnih Dragana Nikitovića i Mladena Delića.

Odlaskom Duška Koraća na gubitku nije samo sportski etar, nego i sve kontamiraniji prostor javne reči. Duško je donosio nešto od nade koju smo jednom možda polagali u medije, nade u integritet, u šarm neposrednosti i greške, i uzavrele strasti koja preza još samo pred sopstvenom savesti. Vreme pred nama poljuljaće kult TV komentatora – menjaće ih čovekolika binarna inteligencija, ekonomičniji i savršeniji vidovi praćenja zbivanja na arenama širom novog sveta, a nepravilnosti će biti svedene na minimum. Tada će i ime Duška Koraća zvučati drugačije. Setićemo se da je na televiziji jednom radio čovek koji je imao šta da kaže.

In Memoriam objavljen u Danasu, 04.01.2016.

Čitaj dalje: