Film i advertajzing: Kamera! Svetlo! Reklama!

THE WORD Film i advertajzing: Kamera! Svetlo! Reklama!

Širenjem sfere medija, reklama je uz modu i video igre, nezvanično zauzela svoje mesto kao deseta umetnost. Inspirisane svakodnevnim životom, potrebama, emocijama, književnošću i filmom, ovaj medij već neko vreme predstavlja izazov za predstavnike sedme umetnosti. Film kao umetnost koja datira od 1890, svojom strukturom  direktno utiče na ono što danas nazivamo televizijskom reklamom.

Ipak, popularizacijom televizije, mogli smo da svedočimo i uticaju advertajzinga na čitavu filmsku industriju. Pravi primer je činjenica da je sve do 1920, holivudska imperija zarađivala samo od filma kao takvog – tačnije od bioskopskih karata. Danas, bioskopske karte donose tek 12% ukupnog godišnjeg prihoda, dok ostalih 88% čine proizvodi inspirisani datim filmskim delom. Ako je takva situacija sa samim proizvodom, šta se onda događa sa njihovim autorima? Kakav je uticaj advertajzinga na filmske reditelje i obrnuto?

Primer 1 – Sinergija: Godina je 1983, budžet tada nepojmljivih 900.000 dolara, kompanija Apple, a reditelj TVCa koji treba da predstavi njihov proizvod – Ridley Scott. Kultna reklama je za samo dva prikazivanja ikada (jednom na KMVT-u i drugi put tokom 18. Super Bowl-a na CBS-u) izazvala preokret u svetu advertajzinga i Apple revoluciju. Ovo remek delo koje čini sinergiju filma i reklame predstavlja aluziju na Orvelovu „1984“.

Primer 2 – Podrška: David Lynch, maestro nadrealnog filma, reditelj koji važi za sve ono što je suprotno od mejnstrima, 2000. godine predstavlja Sony PlayStation 2 kroz košmarnu reklamu, pod nazivom „Treće mesto“. Ovo delo je primer rediteljskog neodstupanja od primarne estetike, pa tako svako ko je gledao „Glavu za brisanje“, može da prepozna Linčov uticaj. Mada, racionalizacijom ovog primera dolazimo do zaključka da je, sa poznatim rediteljem poput Linča ili bez njega, Sony Playstation 2 ipak proizvod koji sam sebe prodaje.

Primer 3 – Larpurlartizam: Kultni film „Odmor gospodina Iloa“ inspiriše Wes Anderson režira reklamu za SoftBank, japanske mobilne telefone, sa, ni manje ni više, nego Bred Pitom u glavnoj ulozi, u svom bajkovito-začudnom stilu na francuskoj rivijeri. Reklama je dostigla veliku popularnost, za Andersona je ona bila samo jedna u nizu. Međutim, problem je što se proizvod i nije baš proslavio. Izvini, Wes.

Ovi primeri nam jasno pokazuju efekte povezivanja kimentografije i advertajzinga. Nepisano pravilo je da najuticajniji svetski brendovi, najčešće angažuju najveća filmska imena u korist jačanja svog awarness-a, pa su tako i Tony Scott (BMW), John Woo (Nike), David Fincher (Coca Cola, Nike, Levis, Heineken), Terry Gillaim (Nike), Spike Jonze (Adidas) i mnogi drugi vrhunski reditelji bili u prilici (ili jednostavno nisu odbili) da dokažu činjenicu da ne odstupanjem od svoje estetike njihov dotadašnji rad jača kroz medij koji je komercijalniji i dostupniji širim ciljnim grupama. Istorijski posmatrano, bez filma TV reklama ne bi postojala, međutim danas, film kao proizvod ne bi stigao na pravii način do svog potrošača bez pratnje prikladne kampanje.

Na taj način, krug se zatvara, a dva medija, na sreću svih nas, više ne funkcionišu nezavisno.

Tekst pisan za portal Marketing mreža, 25.06.2016.

Čitaj dalje: