Stendap za Nušića

REFLEKTOR - Kako bi se Nušićevi junaci snašli u eri Tvitera? Stendap za Nušića

„Nušić? On ti je aktuelniji nego ikad!“

Ove godine, tačnije ovog meseca, navršava se 80 godina od smrti jednog od najvećih naših komediografa, Branislava Nušića. Njegov legat je ogroman: komedije, drame, romani, priče, eseji… Desetine i desetine adaptiranih dela za bioskop i televiziju, nebrojeno mnogo predstava, nekoliko glumačkih festivala i nagrada nazvanih po njemu. Ono što verovatno najsnažnije govori o vrednosti kojom je oplemenio našu književnost i kulturu jeste činjenica da je i dan danas prisutan na mnogim pozornicama širom Srbije, ali i regiona.

Na pomen njegovog imena se često kaže da je on „uvek aktuelan“. Da njegova književna dela, a naročito komedije, a „naročitije“ neke od njih, izgledaju „kao da su danas pisane“.

„Nušić? On ti je aktuelniji nego ikad!“

I zaista, čitajući Nušićeve tekstove, koji i dalje odišu aktuelnošću, možemo videti svoje savremenike ispred sebe. I ne umemo da razlučimo koji utisak je najjači – gorak ukus zbog poroznosti našeg mentaliteta, koji ni za pedalj nije evoluirao od trenutka kada je Nušić pisao svoja dela. Ili divljenje prema jednom geniju, iako kritika toga vremena, a bogami i kasnijih vremena, nije bila preterano blagonaklona prema Nušiću. Zamerali su mu da je njegova komika niska, laka i vulgarna, a ostajali su slepi na dublje društvene težnje. Ili je najjači utisak – smeh, koji nesumnjivo i predstavlja najveću osobenost Nušićevog stvaralaštva.

Istini za volju, kritika je zaista i u pravu – sam Nušić nije delio komiku na visoku i nisku. Služio se svime i svačime zarad najvišeg cilja – smeha. Makijavelizam u službi komike. Kako primećuje Josip Lešić, teatrolog i književni kritičar: „u njegovim komedijama, i to onim najvrednijim, zajednički žive, jedno pored drugog, i oštre, lucidne satirične invektive i prosti verbalni kalamburi; i ozbiljne tragi-groteskne situacije i gegovi iz burleske; i vodviljske figure i živopisni i cjeloviti likovi.“

Pored smeha, još jedna važna distinktivna osobenost Nušićevog stvaralaštva jeste njegova okrenutost „empirijskoj zbilji.“ Kod njega tipizirani likovi, poput tvrdice ili hvalisavog vojnika nisu obojeni lokalnim koloritom kao kod Sterije. Kod Nušića, tipiziranih likova nema! Oni su u potpunosti preuzeti iz društva toga doba. Nušić nam prikazuje jednu građansku, birokratsku Srbiju, a u osnovi njegovog sveta je moralna sfera njegovih (i naših) junaka.

Moral. Odnosno, nedostatak istog. To je ono što i danas njegove junake čini živim. U Jerotiju, Jevremu, Vići, Živki, Sreti i ostalim junacima Nušićevih dela prepoznajemo naše savremenike. I to je dobro. Manje je dobro, ako prepoznajemo i sebe. Ali za Nušića je to „win-win situacija“. On je ubo u centar.

Oslobođeni moralnih stega, skloni relativizovanju „zločina“, Nušićevi junaci plivaju kroz mulj korumpiranosti i duhovne bede. Kako je bilo popularno reći devedesetih godina prošlog veka – rade ono što moraju. Ili barem oni tako misle.

Kao što junaci njegovih dela relativizuju moralnu iščašenost, ili, što bi sam Nušić u Autobiografiji kazao – imaju „grbav moral“, tako i ja (skrušeni autor ovog pisanija) imam razumevanje za isti. Stoga i navodnici imaju svoju ulogu – upotreba u semantičke svrhe. Recimo, jedan od junaka plaća lažnim novčanicama. Ne bi on ni to, nego je njemu neko uvalio, pa on samo prosleđuje dalje. I zbilja, možda bi valjalo skinuti i navodnike i zločin, i na njihovo mesto staviti prigodniju reč. Prekršaj, recimo.

Nušićevi junaci jesu moralno grbavi, ali ne baš toliko. Hoću reći, stvari koje oni rade su loše, repovi su dugački, ali ne prelaze određenu granicu. Granicu, kako bi stručno rekli, teškog kriminala.

Možemo li zamisliti Jerotija ili Jevrema, ili čak Sretu koji ponosno nosi svoj zatvorski broj kao deo imena i identiteta, kako vrše oružanu pljačku? Ili, još gore, ubistvo?

Sumnjam. Oni jesu moralni grbavci, ali simpatični. Simpatični glupaci.

Kako bi se Nušić danas postavljao prema današnjim glupacima? Da li bi bili simpatični ili manje simpatični? Da li bi u eri društvenih mreža Nušić glasno zacvrkutao ili bi ostao uzdržan?

Ono što znamo jeste kako bi se njegovi junaci snašli u eri društvenih mreža. Vrlo lako reklo bi se. Ne samo lako, nego bi im prosto dobro došle iste. Evo recimo, jednog od meni najdražih dijaloga iz Nušićevih dela. „Narodni poslanik”, deo kada Sreta numera 2.436 (zatvorski broj), gospodin burne prošlosti zadužen za „spinovanje“ u političkoj kampanji, govori sa gazda Jevremom, kandidatom za narodnog poslanika. Jevrem je simpatični glupak, Sreta je samo glupak. Hipotetički razgovor dvojice gorepomenutih protagonista, smešten u savremeno doba.

Negde u Srbiji:

Sreta: E, al’ da vidiš kako sam ja njemu zacvrkutao.

Jevrem: Je l’ tvit?

Sreta: Pa jesi li čitao „Rišeljeove“ tvitove?

Jevrem: Jest!

Sreta: E, Rišelje – to sam ja!

Jevrem: Gle, molim te!

Sreta: Pa jesi li čitao „Hemolandove“ tvitove?

Jevrem: Jest!

Sreta: E, Hemoland – to sam ja!

Jevrem: Opeti ti?

Sreta: O, koliko još profila imam ja: Barnava, Herostrat, Golijat, Hadži-Đera, Prosper Merime; sve su to moji profili.

Jevrem: Baš umeš ti to Sreto. A jesi li mu dobro kazao?

Sreta: Kome, Jovici? Slušaj samo: „Naša nacija preboleva jednu tešku bolest, kojoj je jedini izlaz preporod!“ To mu dođe kao malo filosofski tvit, a posle mu, ovde dalje (skroluje mišem po svom profilu) opet na jedan filosofski način tvitnem: „Jovice magarčino jedna, zar ti smeš da govoriš o špiritusu kad si liferovao vojsci crknuto meso?“

A sam pisac? Sinovi i kćeri njegovog pera bi plivali kao ribe, ali šta je sa njim? Kakvu bi upotrebnu vrednost imao recimo Tviter za Branislava Nušića? Da li bi ga video kao oazu humora i cinizma? Smatram da bi, poučen pređašnjim iskustvom, kada je robijao zbog objavljene pesme protiv tadašnje vlasti, bilo pametnije da ne komentariše politiku na društvenim mrežama. Sigurnije je. A kako je već jednom stao kralju Milanu na žulj, mogao bi opet da ponovi istu grešku. Ovog puta nekom drugom kralju…

S druge strane – profil Ben Akiba (pseudonim pod kojim je pisao tekstove za Politiku) deluje idealno. Ako čitamo Nušićevu „Autobiografiju“ gotovo da ga možemo zamisliti kako sa mikrofonom u ruci, harizmom u glasu i komedijaškim brčinama zasmejava prepun klub ljubitelja stand up komedije. Klub je pun, ljudi se tiskaju da uđu unutra. Klub nosi simboličan naziv – Ben Akiba.

Danas, kada govorimo o Nušiću govorimo o jednom od dvojice naših najvećih komediografa. Glas kritike je utihnuo, a najglasnije govori život njegovih dela.

Za nekoga naivan, za nekoga genijalan. I on to sve jeste. Šteta što u to vreme nije moglo da se govori o „brend identitetima“, jer, kako se sada ispostavilo, Branislav Nušić bi bio – the brand. Brend za sve – prostog seljaka, prostog građanina, intelekutalni krem… Svako da u delima prepozna nešto za sebe ili sebe samog. Brend koji može biti urnebesan i dosadan, ali nikada dalek.

Ako će lepota spasiti svet, Nušić će pre toga pomiriti „krezubu“ i „drugu“ Srbiju.

Komedijama, kad već ne može tvitovima…

 

Cilj ovog teksta nije relativizovanje zločina (prestupa, prekršaja) protagonista Nušićevih dela.

Cilj ovog teksta: Nušiću i svim junacima, hvala Vam za smeh.

Tekst pisan za Nedeljnik, izdanje 18.01.2018.
Autor ilustracije: Nemanja Obradović, dizajner

Čitaj dalje: