Svaštojed ide i u muzej!

THE WORD Svaštojed ide i u muzej!

Iako ne znate ili ne možete da se setite kako se zove ova umetnica, njene radove sigurno prepoznajete. Podsećanja radi, ona se zove Yayoi Kusama, a razlog leži u tome što je nedavno postala miljenica Instagrama, trenutno sa preko pola miliona heštagova. Nisam detaljno proveravala, ali pretpostavljam da retko koji umetnik u tom smislu može da joj parira. Ai Weiwei, koji je za razliku od nje aktivan na svom Instagram profilu, ima duplo manje.

Prilikom istraživanja tog kako kažu fenomena, da je Instagram lansirao umetnicu među zvezde, naletela sam na osude selfija i njihovih autora, uglavnom influensera, koji su njene radove shvatili kao pozadinu za selfi i ništa više od toga. Bilo je i brižnih tekstova koji su veličali njenu umetnost navodeći univerzalnost likovnog jezika i vizionarski pristup kao glavne adute za naprsnu popularnost umetnice u 88-oj godini.

Ako krenem od lične impresije izložbe Infinity mirrors, koju sam posetila pre dve godine, mogu da kažem dve stvari – doživela sam je kao izvor vitalnosti, one praljudske, i napravila sam selfi, tj. nekoliko njih.

I dođoh do teme, koja se neće baviti time da li je Instagram učinio umetnicu slavnom ili je njena umetnost zaslužna za to, jer bi to bilo ravno pitanju šta je starije – kokoška ili jaje, a sem toga je potpuno nebitno.

Tema je deo jednog šireg procesa koji se zove demokratizacija umetnosti. Nastala je kao rezultat promene profila i očekivanja konzumenata od sadržaja koji dobijaju od institucija kulture. Demokratizacija većini nepristupačnih brendova odavno je počela i još uvek traje. Bilo je pitanje trenutka kada i u kojoj meri će se to desiti sa muzejima kao institucijama rezervisanim za kulturnu manjinu. Gratis ulaz, redovi i popusti, ne ispred radnje, već ispred muzeja.

Poseta izložbi spada u slobodno vreme. Po definiciji slobodno vreme je ono koje nam u toku dana preostane nakon aktivnosti koje nam pričinjavaju stres. U tom intervalu publika nikada više nije bila osnažena količinom zabavnih izbora, u vezi sa kojim bilo kog trenutka može da promeni odluku i sadržaj bolje prilagodi sebi ili ga jednostavno ne prihvati.

Kao što je navikao da uđe u tržni centar, uz muziku i veštački kiseonik razgleda stvari i bira, pogleda film, pojede kolač, a pre toga ga fotka i okači negde, identičnu slojevitost sadržaja posetilac očekuje i od muzeja. I ne samo da je od strane proizvođača sadržaja ohrabren da očekuje, već je podržan da iznosi mišljenje, negoduje ili hvali.

Potrebi za druženjem i zabavom, pridružila se i interaktivnost kao kategorija koja sadržaju sigurno daje na autentičnosti, a konzumentima omogućava da ispune onaj osnovni poriv da na društvenim mrežama kažu da su negde prisutni i da o tome imaju stav.

Ta manifestacija lične slobode koje su društvene mreže omogućile posetiocima u daljoj perspektivi će sigurno promeniti imidž koje su institucije kulture do sada imale. Nadam se da su za tu vrstu otvaranja naši muzejski radnici spremni, s obzirom na to da dva najveća muzeja u zemlji nisu radila dugi niz godina.

Za početak treba jednostavno postaviti stvari – izložba je sadržaj koji posetioci doživljavaju i prihvataju kao i svaki drugi, a onda na osnovu toga videti koja i kakva količina informacija može da se plasira, a da ne pravi šum i zbunjuje. Time institucija muzeja neće urušiti svoj ugled već će pokazati da je svesna vremena u kome postoji i da razume publiku koja dolazi, jer ona od nje očekuje isto.

Tekst pisan za portal Marketing mreža 19.01.2018.

Čitaj dalje: